Mutacije i aberacije autohtonih štiglića

Aberacija je (stečeno) svojstvo ptice da tokom života promeni izgled.  Prava aberacija je ireverzibilan (nepovratan ) proces.  Kada se jednom normal ptica prošareni, šarenilost perja ostaje do kraja života.  Prema vlastitom zapažanju,  kod ptica koje su aberacije,  javljaju se dve mogućnosti.  Kada normal ptica dobije šareno perje ona zadržava  šarenilost sa svakim mitarenjem u istoj formi i količini. Sa svakim narednim mitarenjem  izgled ptice je uvek isti.  Dakle  jedinka je stabilna izgledom  a šarenilost je uvek na istim mestima i sa istim oblikom šara.
Druga  mogućnost je da ptica nije stabilonog izgleda. Da sa svakim narednim mitarenjem dobija veći broj belih pera,  posle svakog narednog mitarenja postaje sve šarenija.
Na obe fotografije je ista jedinka.
Da li se u obe mogućnosti radi o istim poremećajima na nivou hromozoma ili postoje kvalitativne razlike  za sada je nepoznato. Sklon sam da verujem da su u pitanju različiti procesi na hromozomskom nivou.
Šareni štiglići su uvek interesantne ptice.  Stvar je ukusa da li će ih neko smatrati lepšin od normala ili ne.  Bez obzira na to, u jatu štiglića, uvek se ističu svojim neobičnim  izgledom.
Ne postoje dva štiglića šarenog perja a istog izgleda. Zato je svaka jedinka unikatna, neponovljiva  i lako prepoznatljiva.

Na ovom primeru se vidi koliki je značaj fotografija u pričarstvu.  Bez fotografija,  tekst bi bio samo priča u koju se može verovati ili  ne.

Aberacija nije nasledna osobina!

Usled cega se desava aberacija?

Marjan ::

Aberacija nije nasledna osobina!

Usled cega se desava aberacija?

Uslijed promjene vanjskih uvjeta, promjenama u pojedinom kromozomu ili u broju kromozoma.

Ajde , malo detaljnije!

Marjan ::

Ajde , malo detaljnije!

Kad uhvatim vremena jer se ulazi u sferu genetike, koja nije niti moja niti većine struka, pa ne znam koliko je mjerodavno moje ili nečije drugo laičko znanje o toj pojavi. Mišljenja sam da struka treba odgovoriti na ovo pitanje a mi možemo razglabati o utjecaju promjena vanjskih uvjeta na pojavu aberacije.

Šta ti misliš o ovome?

Tako je!

Sto se tice vanjskih uveta ima ih nekoliko

- balans hrane,
- svetlos noc- dan,
- smestaj- higijena prostorija

Ali one su veoma bitne za nastanak aberacije.

Navescu dva primera

Prvi primer se je pojavio 2005 kod naseg uzgajivaca ( iz Pirota) ženka stiglića

Ptica je izlezena od para normala stiglica, kao normal boje 2004 godine
Da bi 2005 u drugom mitarenju promenila normal boju u 95% belu pticu.

Ta ptica je kasnije parena tri- cetri sezone ali potomci su svi bili normal boje!

Takodje i njeni potomci do dana danasnjeg nisu dali nijednu pticu nalik njoj. Sve sami normali


Drugi     primer

2008 U poseti odgajivacu stiglića iz Krusevca, naisao sam na mužjaka melaniziranog štiglića- crne glave bez maske, crni obrazi, crne grudi

Pticu sam dobio na poklon

2009 uparen je sa normal ženku
dali dva potomka oba normala

2009 mitarenje,  izgubio je skoro sav crni melanin sa mesta gde ga normali nemaju

2010 posle mitarenja postao je normalne boje!

Moj zakljucak da na aberaciju ima veliki udeo


balans hrane,
- svetlos noc- dan,
- smestaj- higijena prostorija.

Marjan ::

Tako je!

Sto se tice vanjskih uveta ima ih nekoliko

- balans hrane,
- svetlos noc- dan,
- smestaj- higijena prostorija

Ali one su veoma bitne za nastanak aberacije.

Navescu dva primera

Prvi primer se je pojavio 2005 kod naseg uzgajivaca ( iz Pirota) ženka stiglića

Ptica je izlezena od para normala stiglica, kao normal boje 2004 godine
Da bi 2005 u drugom mitarenju promenila normal boju u 95% belu pticu.

Ta ptica je kasnije parena tri- cetri sezone ali potomci su svi bili normal boje!

Takodje i njeni potomci do dana danasnjeg nisu dali nijednu pticu nalik njoj. Sve sami normali


Drugi     primer

2008 U poseti odgajivacu stiglića iz Krusevca, naisao sam na mužjaka melaniziranog štiglića- crne glave bez maske, crni obrazi, crne grudi

Pticu sam dobio na poklon

2009 uparen je sa normal ženku
dali dva potomka oba normala

2009 mitarenje,  izgubio je skoro sav crni melanin sa mesta gde ga normali nemaju

2010 posle mitarenja postao je normalne boje!

Moj zakljucak da na aberaciju ima veliki udeo


balans hrane,
- svetlost noc- dan,
- smestaj- higijena prostorija.

Ovdje ću citirati samo Miću iz zadrnjeg posta:


Na ovom primeru se vidi koliki je značaj fotografija u pričarstvu.  Bez fotografija,  tekst bi bio samo priča u koju se može verovati ili  ne.


Naravno, Marjan je ozbiljan uzgajivač tako da ne sumnjam u gore navedeno.

Isto tako primjećujem iz Mićinog posta da aberacija može biti stalna i  promjenjiva povećavanjem šarenila a u Marjanovom postu iz primjera vidim da melanizam kroz nekoliko mitarenja potpuno nestaje. Prateć logiku, pitam se, da li aberacija može biti i povratan proces?!

Pitam se, što je istina?

Nestaje zato ako se otkloni uzrok nastanka!

Jer kada endokrina žlezda nemože da izvrši metafizu u organizmu. (Endokrina žlezda ima uticaj za bojenje perja). A uzrok je losa neizbalansirana hrana (čest slučaj.) Dolazi do narušavanja rada endokrine zlezde.

Ali kad se ishrana popravi boja se ponovo vraća. To je bio slučaj u drugom primeru.

Jer u drugom primeru prvi odgajivac je zanemario ishranu, sveo je ISHRANU samo na seme suncokreta. Uz loš smestaj i neadekvatan rezim dana i noći. Došlo je da je ptica u svom pogledu POCRNELA od nemarnosti odgajivaca. Takođe čest slučaj

Marjan ::

Nestaje zato ako se otkloni uzrok nastanka!

Jer kada endokrina žlezda nemože da izvrši metafizu u organizmu. (Endokrina žlezda ima uticaj za bojenje perja).  A uzrok  je losa neizbalansirana hrana (čest slučaj.) Dolazi do narušavanja rada endokrine zlezde.

Ali kad se ishrana popravi boja se ponovo vraća. To je bio slučaj u drugom primeru.

Jer u drugom primeru prvi odgajivac je zanemario ishranu, sveo je ISHRANU samo na seme suncokreta. Uz loš smestaj i neadekvatan rezim dana i noći. Došlo je da je  ptica u svom pogledu POCRNELA od nemarnosti odgajivaca. Takođe čest slučaj

Što bi rekli u narodu: Pobijelio od muke! A isto tako može se reći: Pocrnio od muke!

Par šarenoglavih štiglića  koji su, dokazano, aberacije izlegao je mladunce normale.  Što je  logično jer se aberacije ne nasleđuje.  Jednan od mladunaca mitario se kao i svaki normal i po mitarenju imao je izgled  normal štiglića. Posle drugog mitarenja takođe je bio normal štiglić. Posle trećeg mitarenja (ove godine) ptica se izrazito ptošarala.  Sve je prikazano na fotografijama hronološki.  
Ovo je još jedan primer  koliko je fotografija značajna u ptičarstvu.  Dugogodišnje iskustvo naučilo me je da političarima i ptičarima ne verujem.

Nesporno je da aberacija nije nasledna. Poremećaj nije na nivou gena već na nivou hromozoma.
Ali ako parimo štigliće sa aberacijama međusobno povećavamo mogućnost pojave aberacije kod nekog od potomaka. Dakle ne nasleđuje se šareno perje ali se nasleđuje sklonost ka aberaciji ili predispozicija ka toj anomaliji boje perja.  Što se iz prdhodnog primra može videti.  Ovo je logična ali nedokazana predpostavka. Da je više ovakvih dokumentovanih slučajeva mogli bi da se izvuku validni zaključci.

dobraaaaaaaaaa teza

Pojava  šarenog perja kod štiglića normala tokom života jeste aberacija samo u slučaju da je nepovratna.  Kada jendom štiglić dobije šareno perje ako je u pitanju aberacija nikada više eksterierom neće biti normal.  Šarenilost može biti  konstantna, posle svakog mitarenja ista, ili progredijentna, posle svakog mitarenja veća.  Ptičari često postavljaju pitanje,  sebi i drugim znalcima štiglića šta je uzrok toj zanimljivoj pojavi.  Ne postoji  egzaktno istraživanje o aberaciji štiglića,  ali postoje  pretpostavke, koje deluju  manje ili više uverljivo, o mogućim uzrocima pojave.
Ovde ću izneti svoj pokušaj razumevanja pojave aberacije sa napomenom da moja shvatanja o toj pojavi ne pretenduju da budu naučna istina.  
Većina živih bića pokušava da se bojom i izgeldom uklopi u okruženje.  Time će biti manje uočljivi za  predatora, ili ako su predatori, lakše će doći do plena.  Naravno  neka ziva bića su u tome uspešnija od drugih pa je samim tim verovtnoća njihovog preživljavanja u datom okruženju veća.  Štiglić je ptica  veoma lepih boja.  Ako ga posmatramo, izolovanog od prirodnog ambijenta, u veštačkom okruženju  stičemo utisak da je veoma uočljiv.  Ta percepcija se  menja ako štiglića posmatramo u prirodi.
Zbog odličnog čula vida  štigliću retko koji predator može prići  a da ne bude na vreme primećen.  Nije slučajno da štiglić čoveka  smatra predatorom i potencijalnom opasnošću.  To čovek  zaslužuje ako se ima u vidu ponašanje čoveka prema štigliću. Zbog svoje lepote i pesme štiglić je vekovima ako ne i milenijumima bio plen čoveka.
U prirodi možemo posmaterati štiglića samo sa one daljine koju štiglić smatra bezbednom.  Štiglić je u prirodi za oko čoveka ali i oko mnogih predatora teško uočljiv.  Primetićemo ga tek kada se oglasi pesmom ili zovom,  ali nam nikada neće dozvoliti da mu se približimo.  Boje štiglića,  braon, bela, crna , zuta i crvena  uklapaju se jako dobro u šarenilo trava i raznih korova u kojima se zbog hrane često nalazi.
Kada se štiglić izmesti iz svog prirodnog okruženja,  koje obiluje  raznim bojama i smestu u prilično jednobojne kaveze ili volijere  postaje voma uočljiv.  Savim je sugurno da štiglić primećuje svoje novo okruženje i smatra ga  nebezbednim.  Aberacija je pokušaj štiglića da se izgedom ukolpi u  okruženje.  To nije ni malo jednostvan proces. Potrebno je vreme.  Jako mali broj štiglića će uspeti da se aberacijom prilagodi bojama koje ga okružuju u veštačkim uslovima.  Najčešće to ne uspeva prvim generacijama ( mada ima izuzetaka) ali uspeva po nekom potomku.
Raritetna je pojava da  štiglić iz prirode posle dugogodišnjeg  veštsčkog okruženja dobije šareno perje.  Češća je pojava da šareno perje dobije neki od njegovih potomaka.  
Zanimljiv je  biološko-fiziološki mehanizam kojim se pojava aberacije uspostavlja i fiksira kod jedinke.  Boja okruženja preko čula vida  utiče na endokrini sistem ptice.  Informacije o bojama kojima je štiglić okružen (naravno koje prima preko oka) dešifruju se u odgovarajućem delu centralnog nervnog sistema. Preko osovine hipofiza- hipotalamus određeni centar u hipofizi  reguliše rad  melanocit stimulišućeg hormona. Pojačan rad tog centera doprinosi povećanom stvaranju melanina u melanocitima i obratno. Više svetla u oku ptice, manje melanima u perju ili manje svetla u oku ptice  više melanina u perju.  To je takozvana povrastna sprega direktno zavisna od količine svetala u  okružnju ptice. Ako je štiglić dugo i neprekidno izložen  većoj količinom svetlosti, produkcija melanina će se smanjivati i perje će biti svetlije sve do kritične tačke kada pojedina pera ostanu bez melanima i ptica postaje šarena.
U  prirodi  postoje staništa sa više svetlosti u toku godine i cela populacija štiglića je sa manje melanina.  Sto su štiglići severnije,  gde su zime duže i ima više snega a samim tim i jeke refleksije svetlosti, manje je melanina u njihovom perju.  Nominalni štiglići severa i majori su manje mealnizirane ptice od naših autohtonih štiglića upravo iz razloga dužih i oštrijih zima sa puno snega.  
U mom ptičarniku bela boja dominira.  Svi zidovi su okrečeni i relativno čisti.  Veliki broj štiglića znatan deo dana provodi u belom okruženju.  Ako tome dodam da ni noću nisu u mraku, jer u boksovima imaju veštačko svetlo 24 h dnevno, jasno je da  jednolična bela boja preko čula vida utiče na endokini sistem ptica i da se u odgovarajućem centru u hipofizi  manje izlučije melanocit stimulišući hormon. Ptice zbog toga ne blede u celini ali se zbog manje produkcije melanina može pojaviti depigmentovano perje.  
Predpostavljam da će se aberacije u veštčkom odgoju javljati sve češće upravo iz razloga pokušaja štiglića da se prilagode veštačkom okruženju.
Realno je pretpostavka da će kroz određeni vremenski period  dolaziti i do spontanih mutacija štiglića u veštačkom odgoju  takođe kao odgovor na  promenjene uslove života (svetlo, ishrana, prostor, mikroklima...)

Za relativno kratak vremenski period,  od nekoliko decenija,  evropski odgajivači štiglića postigli su značajne rezultate na dobijanji većeg broja  mutacija.  
Kod nas je taj proces  na samom početku.  Mutacija autohtone podvrste balkanika, može i treba da bude veliki izazov za naše odgajivače.  Odgoj balkanike u čistoj krvi sa pokušajem fiksiranja šarene mutacije jeste veliki izazov za svakog iskrenog ljubitelja i odgajivača štiglića.  Uvećavanje populacije belogrlih, belobradih i šarenih balkanika je veliki odgajivački posao.  Potrebno je puno strpljenja  i dobar početni genetski materijal da bi se došlo do značajnijih rezultata. Posao fiksiranja  šarene mutacije u podvrsti balkanika moguće je uspešno obaviti samo sa  paralenim radom većeg broja odgajivača i njihovom međusobnom saradnjom.  
Belobradi mužjak podvrste balkanika izležen prošle sezone od para belogrlih štiglića:

U istom gnezdu  izlegla su se još tri mladunca.  Ostali mladi, sada već odrasle ptice su belogli štiglići. To gnezdo dalo je  sve madunce sa belinom pod kljunom. Odnos mužjaka prema ženkama je 3 : 1.
Primer je važan jer pokazuje da belogrli štiglići mogu izleći potomka sa mnogo više beline nego što je imaju roditelji.  
Ženka izležena od para belogrlih štiglića, na prvi pogled je normal ptica:
 Beli nokat pokazuje da u njenom genotipi ipak postoje promene.  Pariti ovu ženku sa normal mužjakom nema smisla, jer će svi potomci biti normali. Ali pariji je sa belogrloim ili još bolje belobradim mužjakom davaće većinu potomaka sa manje ili više beline pod kljunom.
Mužjak izležen od belogrlog para sa malo beline pod kljunom:
Njegov genetski potencijal je veći nego što to pokazuje belo preje na grlu. Beli nokti ovog mužjaka otkrivaju da u njegovom genotipu ima više potencijala za depigmentaciju perja  nego što to izgleda posmatrajući samo grlo ptice.
Parenjem ovog mužjaka sa belogrom ženkom davaće u većem procentu belogrle štigliće ali se ne isključuje mogućnos izleganja i belobradog potomka.

Na fotografijama je isti mužjak pre aberacije i posle.  Uočljiva je velika promena izgleda  nastala samo u jednom mitarenju.  Ovaj štiglić će verovatno posle sledećeg mitarenja imati još više depigmentovanog perja.  Sa svakim narednim mitarnjem biće sve šareniji.  Njegovi potomci  bi po svim pravilima genetike tebalo da budu normali u kolko se pari sa nomal ženkom.
Ove sezone će biti paren sa belobradom ili belogrlom mutacijom.   Parenje aberacije i mutacije  malo se praktikuje  ali može biti zanimljivo. Tim pre što su roditelji ovog štiglića šarene ptice.  Oba roditelja su aberacije.  Kada se zna da se mutacije javljaju na nivou gena a aberacije su poremaćaji na noivou hromozoma,  nepoznanica je  kakvih će promena biti u naslednom materijalu potomaka  i da li će se promene u genotipu udružene sa promenama na hromozomima odraziti na izgled ptice i u kojoj  meri.  
Čisto teoretski gledano maldunci koji naslede genotip mužjaka treba da budu normali a mladunci koji nalede genotim ženke treba da budu sa belinom pod kljunom.  Logično je predpostaviti da će u potomcima biti i onih koji imaju genotip oba radotelje,  što znači da će kod tih potomaka  biti i skolonti ka aberaciji, koju nasleđuju od mužjaka uz mutaciju za belobrado ili beloglo svojstvo koje nasleđiju od ženke.  Kakav će eksterier tih potamaka biti to  je nepoznanica.

trazim svugde po netom da vidim kako isgledaju stiglice iz severnoj africi kakvi su po boju i kakvu formu imaju kako da ih pronazem da ih vidim.

Šarena mutacija u podvrsti balkanika. Brat i sestra, tek što su izuleteli iz gnezda: